Istorijat stakla
Najstariji pronađeni predmeti, izrađeni od materijala sličnog staklu, prema procenama arheologa, potiču iz mlađeg kamenog doba, što znači da su stari približno 9000 godina.
Čovek je već u davna vremena otkrio na koji način se mogu postići visoke temperature. Budući da su mu pri ruci bile najvažnije sirovine (kvarcni pesak, krečnjak i soda), potpuno je razumljivo da je jednog dana konačno izradio i staklo.
Međutim, moralo je proći još dosta vremena pre nego što se staklo počelo planski izrađivati. Na pitanje kada i gde se to dogodilo, arheolozi I istoričari uprkos marljivom istraživanju, još uvek nemaju pravi odgovor.
Do kraja 18. veka staklo se izrađivalo isključivo tehnikom duvanja ustima. Staklena masa se duvanjem kroz staklarsku lulu najpre rastezala u cilindar kome su se rezale obe kape. Zatim se cilindar rezao uzdužno i na drvenom stolu valjao, te ravnjao u ploču.
Nakon dugih eksperimenata, na početku dvadesetog veka, konačno se razvio postupak mašinske izrade stakla. Pionirski posao u razvoju postupka kontinuiranog izvlačenja staklene trake iz kade za topljenje obavio je belgijanac Fourcault.
Pločasto staklo izrađuje se “plivajućim” postupkom od početka šezdesetih godina prošlog veka. Tako dobijeno staklo, koje se naziva float staklo(float-plivajući), ima odlične optičke karakteristike. Velika prepreka pri naporima za ekonomičnu i kvalitetnu izradu stakla u prošlosti su predstavljale njegove fizičko-hemijske osobine. Staklo je inače čvrst materijal, ali bi se zbog strukture moralo uvrštavati među tečnosti.
Izrada staklenih ploča tehnikom duvanja uskoro je dopunjena tehnologijom izrade kristalnog stakla koja se koristila sve do šezdesetih godina 20. veka. U tom slu čaju radi se u stvari o livenom staklu koje kasnijim brušenjem i poliranjem dobija izvanredne optičke karakteristike. To staklo najčešće se koristilo za izradu ogledala, odatle potiče i njegov naziv (sličan postupak i danas se koristi za izradu velikih sočiva za teleskope).
Međutim, zbog ekonomičnosti izrade, u to vreme već je prevladavalo mašinsko vu čeno staklo talasaste površine, s brojnim optičkim nedostacima. Pogled kroz takvo staklo bio je jako iskrivljen, zato se para-
lelno, uprkos velikim troškovima, još uvek izrađivalo i kristalno staklo.
Oba tehnološka postupka neprestano su se usavršavala (Pittsburgh), ali osnovni nedostaci u smislu cene i kvaliteta, nisu se mogli otkloniti. To je, uz veću potražnju za visokokvalitetnim staklom, značilo da će se morati pronaći potpuno nova rešenja.
Osnovni moto tog traženja bio je zahtev za što boljim odnosom cene, kvaliteta i kvantiteta.
Početkom pedesetih godina Englesko preduzeće Pilkington Brothers ipak je pronašlo odgovarajuće rešenje: tehnologiju plivajućeg stakla. Nakon razvoja, koji je trajao nekoliko godina nakon prve ideje, 1958. godine počela je redovna proizvodnja prema spomenutom postupku. Automatizovana proizvodnja stakla prema float postupku omogućuje proizvodnju velikih količina pločastog stakla u vrlo velikim formatima, s vrlo kvalitetnim površinama i po relativno niskoj ceni.
Engleska reč float na našem jeziku zna či plutati, ploviti i dobro opisuje osnovni princip pomenutog postupka.